Gdinjko je novi bend iz Splita u kojem su Srđan Jeličić, Ivan Tadin i Marijan Katić i Branko Dragičević. Bolji poznavatelji scene će u ovim imenima pročitati da je riječ uglavnom o ekipi iz sjajnog benda Kundyak Mezhie, a poznavatelji bračke glazbene scene i astronomije da je tu riječ i o polovici Valentina Boškovića.
Najbolje su objasnili mladići iz Gdinjka: “Gdinjko je bend koji se rodija iz benda Kundyak Mezhie nakon naporne, ali kratke trudnoće povezane s covidon.
Naime u to doba je bubnjar Srki napravija kuću u Gdinju na Hvaru i zaljubija se u to misto. Sluša je priče starih Gdinjana i sve o čemu pivamo je produkt tih priča i legendi.
U početku nan se parilo da te pisme triba izvodit neka klapa okupljena oko misnog župnika, ali onda smo se sitili da bi mi to mogli aranžirat ka šta bi Kundyak Mezhie učinija, a da opet ima taj neki neolitički, da ne rečemo dalmatinski, prizvuk.
Ne znamo je li baš istina sve o čemu pivamo, ali ovo je naša verzija tih priča”.
Prekrasni animirani spot je napravio Marijan Katić.
“Preko ljeta smo radili Mudri Brk Festival u Jelsi kad nam je Gdinjko na mobitel posla koordinate. Prateći njih došli smo u Gdinj, na cestu između poštanskog ureda i crkve. Čekala nas je kazeta.
Ubacili smo je u starog Stojadina koji je bio kraj OPG-a i čuli smo ovu pjesmu. Napisali smo kredom ok na cesti, ostalo je povijest.
p.s. Ova pjesma je bila nasnimljena na narančastu kazetu “Ježeva Kućica / Maksimir, Kako Živi Antuntun””, rekao je Mudri Brk. (Izvor: Novi List)
Gdanjko, foto: YT printscreen
A u vezi sa temom i nazivom pjesme, oni kažu:
„El Šat je naziv dela Sinajske pustinje na kojem se nalazio najveći jugoslovenski zbeg u Drugom svetskom ratu. To je bio kompleks izbegličkih logora u pustinji na poluostrvu Sinaju u Egiptu, u kojem je od leta 1944. do početka 1946. boravilo evakuisano stanovništvo dalmatinskih ostrva, primorja i Zagore.
Bežeći pred nemačkom ofanzivom krajem 1943. i početkom 1944. godine, kada je zauzeta čitava Dalmacija, veliki broj civila (preko 30.000) se u strahu od odmazde sklonio na ostrvo Vis. Kako su na Visu već bili smešteni Vrhovni štab partizanske vojske i saveznička britanska vojska, nije bilo mogućnosti prihvata i prehrane tolikog broja ljudi. Zato je odlučeno da se neboračko stanovništvo ostrva i izbeglice evakuišu u južnu Italiju, prvo u Bari, a zatim u Taranto. U zbegu je bilo najviše Makarana (oko 6000), zatim Vodičana, Hvarana, Višana i Korčulana te nešto izbeglica iz Ravnih Kotara i Bukovice. Kako je Italija još uvek bila poprište teških borbi savezničkih snaga i Nemaca, ubrzo je doneta odluka da se izbeglo stanovništvo prebaci u sigurniji Egipat, tada pod upravom Britanaca.
Logor je formiran u ranijem britanskom vojnom logoru, u blizini Sueckog kanala, i podeljen na pet manjih podlogora. Izbeglice su bile smeštene u šatorima (prosečno u svakom jedna do dve porodice ). Iako daleko od domovine i u lošim uslovima, pokušali su očuvati privid normalnog života. Tako su osnovane škole, razne radionice, zajedničke praonice, izlazile su i novine „Novi list“, a u jednom šatoru je uređena i crkva. Ljudi iz Dalmacije su se teško prilagođavali na pustinjske uslove, naročito deca koja su obolevala od crevnih bolesti, pa ih je veliki broj i umro. Britanska uprava je takođe držala strog režim, dopuštajući izlazak iz kompleksa samo s propusnicama. U nekoliko navrata, područje El Šata je bombardovano iz aviona, pri čemu je takođe bilo žrtava.
Više od 30.000 ljudi provelo je u izbegličkom logoru ukupno 18 meseci. Povratak kućama je započeo početkom 1946. godine, smirivanjem prilika u Jugoslaviji i učvršćenjem Titove vlasti. Na mestu njihovog izbeglištva ostalo je samo groblje s nekoliko stotina ljudi koji nisu izdržali teške uslove života u pustinji.
Izbegličko groblje je kasnije teško stradalo i bilo razoreno u izraelsko-arapskim ratovima. Konačno je 2003. uz pomoć hrvatske vlade uređeno memorijalno područje sa spomen-obeležjem. (Izvor: Rockomotiva)
Autor vijesti Maja Jovanović
