Manu Chao objavljuje video snimke na mrežama kako bi pokazao ljudima da je još uvek tu i da se saoseća sa njima, iako je uvek aktivan, ali ne promoviše svoj rad. Manu Chao nema diskografsku kuću; ne organizuje velike turneje, odbija ponude za nastup na najboljim festivalima sveta, ne zanimaju ga intervjui; ne skuplja nagrade; ne koristi mobilni telefon…
Međutim, Manu konstantno radi i stvara. Možete ga sresti kako nastupa na ulici ili kamufliran pod nekim drugim imenom. Pandemija korona virusa zatekla ga je dok je obilazio Indiju, Bangladeš, Šri Lanku, Filipine… Kada su stvari postale zaista ružne, uspeo se dokopati svog stana u Barseloni, gde snima i na društvenim mrežama objavljuje pesme pod imenom ,,Coronarictus Smily Killer Sessions”. Neke su verzije njegovih pesama, druge su obrade ili neke koje bi mogle biti novi radovi.
https://www.youtube.com/watch?v=bTs-MPhfg7g
Sigurno da ne postoji muzičar sličan njemu poslednjih godina. Čovek koji je okrenuo leđa sistemu, ali u isto vreme izvlači sve što može iz njega. Manu Chao je bio jedan od najprodavanijih svetskih muzičara devedesetih, s albumima poput Clandestino (1998) ili Próxima Estación, Esperanza (2001), koji su prodani u četiri miliona primeraka. No, Manu je odlučio pobeći kandžama slave. ,,Ne želim da se osećam kao lutka u oluji”, rekao je jednom prilikom. ,,Manuova je misija živeti život, putovati, a ne upadati u rutinu. Jedan od njegovih primera je Bob Marley. Mislim da Manu živi i oseća život kao Marley “, kaže Kike Turno, koji je uz Kike Babasa, koautor Manuove biografije.
Autor vijesti
